Свако дете поласком у вртић доноси са собом јединствен „пакет“ раних искустава. Тај пакет можемо замислити као кофер који дете носи са собом где год да крене (не као терет, већ као збир искустава, односа и порука које је до тада понело из свог окружења). У том „коферу“ налазе се искуства стечена у односима са блиским одраслима – начин на који су одговарали на његове потребе, осећај сигурности који је развило, прилике за игру, истраживање и учење, али и поруке које је добијало о себи. Данас знамо, а све више и говоримо о томе, да управо ова рана искуства обликују начин на који дете доживљава свет, успоставља односе са другима и реагује у новим ситуацијама. Она постепено граде и слику коју дете има о себи – да ли је добро, вољено, способно, спретно, паметно и вредно.
Док дете у вртић долази са својим „кофером“ искустава, породица доноси „компас“. Компас симболично представља породичне вредности, уверења, начин на који се показује брига, свакодневне рутине и очекивања. Он усмерава породицу у васпитању и представља важан ослонац детету у сусрету са новим искуствима.
Полазак у вртић је зато много више од сусрета са новом средином. То је сусрет дететовог „кофера“ искустава, породичног „компаса“ и вртића као новог окружења у којем ће, кроз односе са васпитачима, вршњацима и другим одраслима, настајати нова искуства која ће дете и породица понети са собом на свом даљем развојном путу.
Хајде да зато кренемо од почетка тог пута.
Како разумемо појам адаптације на вртић?
О адаптацији на вртић говоримо када желимо да разумемо једну од важних развојних промена у животу детета, али и целе породице. За већину деце, а нарочито за децу јасленог узраста, полазак у вртић представља прво дуже одвајање од породице. Истовремено, дете се сусреће са новим простором, новим одраслим особама, вршњацима, другачијим дневним ритмом, новим активностима, као и правилима и очекивањима која доноси живот у вртићу.
Из перспективе развојне психологије, овај период представља развојну прекретницу. Појам „развојна криза“ не означава нешто негативно, већ указује на то да се пред дете постављају нови, за његов узраст очекивани развојни задаци. Уз адекватну подршку одраслих који о њему брину, дете постепено развија нове вештине, гради односе поверења и стиче нова искуства која представљају основу за даљи развој (Михић, 2019).
Уколико адаптацију разумемо на овај начин, онда је њен циљ да дете постепено прихвати живот у вртићу – нове односе, правила, дневне рутине и активности. Најчешће се то повезује са првим недељама боравка у вртићу, када се време боравка постепено продужава, а од детета се очекује да све лакше прихвата нову средину. У том приступу успешна адаптација често се изједначава са смањењем стреса приликом одвајања.
Међутим, да ли је адаптација заиста само то? И да ли овај процес може да изгледа исто код сваког детета?
Вероватно већ наслућујете одговор. Не постоји један, универзалан начин на који се деца адаптирају на вртић. Ток адаптације зависи од више међусобно повезаних фактора – темперамента детета, претходних искустава са одвајањем, квалитета односа са блиским одраслима, породичних околности, али и начина на који вртић планира и организује процес укључивања детета.
Истовремено, савремена развојна психологија дете посматра као компетентно, активно и способно да учествује у животу вртићке заједнице и да је својим учешћем обогаћује, а не само као некога ко треба да се прилагоди постојећим условима.
Савремено схватање адаптације помера фокус са искључивог прилагођавања детета на процес у којем заједно учествују дете, породица и вртић. Полазак у вртић не подразумева да се само дете навикава на нову средину. Подједнако је важно да вртић и породица заједно стварају услове у којима ће се дете осећати прихваћено, сигурно и подстакнуто да учествује, истражује и учи.
Због тога се адаптација не може посматрати само као период првих дана или недеља боравка у вртићу. Она представља процес који траје онолико колико је детету и породици потребно да развију осећај припадности вртићкој заједници, успоставе односе поверења са васпитачима и створе партнерски однос између породице и вртића.
Тај процес можемо разумети као постепену транзицију у ново окружење. Током ње дете и породица упознају вртић, граде нове односе, преузимају нове улоге и постепено постају део заједнице. Истовремено, и вртић упознаје дете и породицу, њихове потребе, навике, снаге и начине функционисања. Управо у том међусобном упознавању и грађењу поверења лежи суштина успешне адаптације.
Ток адаптације није исти код све деце. Он зависи од индивидуалних карактеристика детета, породичних искустава, али и капацитета свих учесника да заједно одговоре на изазове које свака промена природно доноси. Зато циљ није да сва деца прођу исти пут или да се у истом временском периоду „прилагоде“ вртићу.
Уместо тога, адаптацију посматрамо као процес сарадње, у којем се вртић и породица међусобно упознају, размењују искуства и заједнички планирају наредне кораке. У таквом приступу нема унапред задатог рока за адаптацију, нити се она процењује само по томе да ли дете више или мање плаче приликом растанка. Много је важније да се постепено изграде односи поверења, осећај припадности и прилике да дете активно учествује у животу вртића.
Управо зато процес адаптације треба планирати као постепену транзицију детета и породице у живот вртића. У том процесу пажња је усмерена на упознавање новог окружења, развијање односа са васпитачима и вршњацима, прихватање нових улога и укључивање детета у активности које подстичу његово учење, развој и добробит.
Отуда успешна адаптација не подразумева да су сва деца прошла исти пут, већ да су, уз подршку породице и вртића, постепено изградила осећај сигурности, припадности и поверења у ново окружење и добила прилику да у њему активно учествују.
Како то изгледа код нас у пракси?
Полазак у вртић планирамо као постепен процес у који су укључени дете, породица и вртић.
- Породица је активан учесник – породица упознаје простор, дневни ритам, активности и начин живота у вртићу и, заједно са вртићем, планира пут укључивања детета у вртићку заједницу.
- Дете је активан учесник – дете се подстиче да истражује простор, укључује се у свакодневне активности, успоставља односе са васпитачима, вршњацима и другим одраслима, преузима различите улоге и стиче нова искуства.
- Поштујемо индивидуални темпо сваке породице – свака породица и свако дете имају свој пут транзиције у вртић, те се процес прилагођава њиховим потребама, могућностима и породичним околностима.
- Подржавамо породицу – заједно са родитељима стварамо прилике за развој рутина, стицање нових искустава, вештина и понашања која детету олакшавају преузимање нове улоге – улоге члана вртићке заједнице.
- Градимо односе – посебну пажњу посвећујемо развоју квалитетних односа између детета, породице и вртића, јер управо они представљају основу за активно учешће детета, учење, развој и добробит.
Литература:
- Михић, И. (2012). Теоријски темељи програма базираних на теорији афективне везаности. У Могућности примене теорије афективне везаности у саветодавном раду са родитељима. Збирка текстова са Саветовања за стручне сараднике, 23-40.
- Михић, И. (2015). Вртић као сигурна база: адаптација деце након јасленог узраста.
- Михић И. (2019). Вртић као сигурна база: пример модела транзиције у вртић темељеног на теорији афективне везаности; поглавље у: Таталовић Воркапић С(уредница) (2020). Психологија привржености и прилагода у дечјему вртићу- Психологија добробити деце (1 део). Ријека, Универзитет у Ријеци, Учитељски факултет, стране:183-219.